Svi koji na bilo koji način prate i vole narodnu muziku, sigurno znaju JANIKU BALAŽA. Sa ovim video zapisom u prilogu i nekoliko fotografija a uz pomoć Vere Popović i Selima Bašića, u prilici smo da dočaramo afmosferu sa poslednjeg solističkog koncerta legendarnog Janike Balaža u Narodnom pozorištu u Novom Sadu uz pratnju Velikog tamburaškog orkestra RTNS (Postavio Zoran Knežev).
Na kraju koncerta, što ovaj video pokazuje, Janikini specijalni gosti programa glumci i pevači pevaju svi zajedno čuvenu numeru “Osam tamburaša s’ Petrovaradina”. Pesmu počinje Miša Oneščuk, a prihvataju Goca Lazarević, Slavica Momaković, Cune Gojković, Anđa Govedarević itd.

Slavica Momaković i Cune Gojković

Gordana lazarević, Slavica Momaković i Cune Gojković

Publika stoji na nogama na kraju programa, aplaudira i ne da da se koncert završi. Koncert je bio baš veličanstven. Janika i tamburaški orkestar svirali su nadahnuto, emotivno, vrhunski, ta energija se prenela na pevače i glumce… Bilo je dirljivo; suze su se mnogima potkrale. Ovaj koncert je ispisao najlepše note za večnu muzičku istoriju.

"Čovek samo stoji, a tambura kao da sama svira. Ko da je Janika samo pridržava. Janika, to je priča o ravnici.Janika svira u njeno ime, u ime svih tamburaša njenih. Ta mala tambura u Janikinim rukama, u Janikinim prstima, čuva stara vremena, sporijeg, bećarskijeg života. Ona je spoj hiljada i hiljada bezimenih tambura koje su o večerima i noćnima ravničarskim cvilele i kikotale šorovima i birtijama. Stotinama godina je tambura bila jedini godišnji odmor, jedini izlet, jedini provod. I uz tamburu se zaljubljivalo i odljubljivalo, patilo i radovalo, rađalo i umiralo, kućilo i raskućavalo, ženilo i udavalo, sticalo i gubilo, birtijalo, berkrijalo, bećarisalo…"Odlomak iz knjige "Tamburaške priče iz prošlosti"…Zbog velikog interesovanja čitalaca, a ograničenog tiraža, poželjno je rezervisati knjigu slanjem poruke ili objavom ispod posta. Prvo izdanje knjige će biti na LATINICI. Knjiga se šalje na sve kontinente i u zemlje u okruženju poštom. Knjiga će obilovati mnoštvom fotografija…i biće ispisanih oko 600-700 stranica…od samih početaka tamburaštva do današnjih dana…

Geplaatst door Zoran Knežev op Zondag 27 september 2020

Ko je bio Janika Balaž?

Rođen je 25. decembra 1925. u Lukinom Selu, opština Zrenjanin, u porodici mađarskog jezika s jako muzikalnom tradicijom, što mu je bio preduslov da i sam postane muzičar. Porodično je preuzeo majčino prezime Balaž. Odrastao je u Bečeju, gde je počeo da svira violinu u lokalnoj kafani u svojoj desetoj godini. Kasnije je svirao u muzičkoj grupi „Braća kozaci“ u okolini Subotice i Horgoša. Od 1948. do 1951. godine radio je za Radio Titograd u Crnoj Gori, gde je usvaršio sviranje tambure.

Od 1951. godine radio je za Radio Novi Sad koji se te godine osnovan. Tu je ostao do kraja svoje karijere. Bio je šef Velikog tamburaškog orkestra.  Provodio noć svirajući sa svojim orkestrom od osam članova po novosadskim kafanima, posebno na Petrovaradinskoj tvrđavi. Janika Balaž je osnovao tamburaški orkestar koji je brojao osam članova.  Proslavili su se pesmom „Osam tamburaša s’ Petrovaradina“.
Za Janikinu osmorku čulo se širom Europe. Svirali su na engleskom jeziku Elizabeti II, a u pariškoj Olimpiji, Janika je nastupao čak 36 puta.
Dobijao je više poziva da se preseli u SAD i Sovjetski Savez da radi kao učitelj, ali nikako nije hteo da napusti Novi Sad, gde je i umro 1988. godine.

Janika je učestvovao u više dokumentarnih i predstavnih filmova.  Pesma „Osam tamburaša s Petrovaradina“ (tekst Ratko Šoć, muzika Milja Vučetić) i „Primaši“ su posvećene njemu. Tokom svoje karijere je radio sa mnogim poznatim muzičarima, kao što su Zvonko Bogdan, Slavica Momaković, Cune Gojković, Julija Bisak, Miša Oneščuk, Anđelka Govedarević, Gordana Lazarević, Aleksandar i Jelena Dejanović, Nada Vodeničar i mnogobrojni drugi pevači koji su tada snimili za Radio Televiziju Novi Sad.

Zanimljivo je da je na početku karijere svirao violinu, učio kod najboljeg mađarskog violiniste Šandora Lakatosa. Jedoga dana Janika je, kako je u ispovesti davno rekao, pomislio da najbolji violinista već postoji, a “ja ću biti najbolji tamburaš”. Počeo je da svira primicu – bisernicu, sve dalje je istorija…

Upokojio se u rodnom selu 12. Novembra 1988.

Spomenik velikanu

Nakon njegove smrti, grad Novi Sad mu je podigao spomenik (skulptor Laslo Silađi), koji se nalazi na Trgu neznanog junaka, preko puta Petrovaradinske tvrđave preko Dunava.

Fotografije: Arhivski snimci

Pripremili: R.B. i S.M.


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila